Dnevnik mame Lucije, 1. deo: Dete korone

„Da, a koliko ima vaša gospođica?“ „Četiri meseca.“ Malo tišine, preračunavanja i obično ja preduhitrim s odgovorom: „Da, dete korone.“

Još 12. marta smo kao četvoročlana porodica otišli na specijalistički pregled naše gospođice u Jesenice. Bio je predivan sunčani dan, skrenuli smo još do Zelencev, poslednji izlet pre nego što dobijemo bebu i uloge su se malo izmenile. Sećam se poziva moga brata, zaposlenog u laboratoriji UKC Ljubljana, koji me je preko telefona skoro mislima teleportovao kući kada sam mu rekla odakle se javljam. „Znaš li ti da je to sasvim blizu Italije?!“ Smireno sam mu odgovorila da je lep sunčan dan, da smo izdvojeni i polako idemo kući. Na putu su tata Filip, četvorogodišnja gospođica i dvoipogodišnji gospodinčić priuštili sebi grudvanje, skakanje po snegu i jurcanje do auta.

13. mart Od ponedeljka zatvoreni vrtići, škole, Filip počinje da radi od kuće.

14. mart PDP ili predviđeni dan porođaja. 

U noći na 15. mart zakuva starija gospođica, temperatura preko 38 i kašalj. Ujutru odmah zovemo broj za koronu i objasnimo stanje kod kuće. Odgovor: mama u izolaciju, otac i dete u karantin. Kako je to uopšte moguće kod trudnice u 40. nedelji i mame dvoje mališana, možete da zamislite. Po protokolu, tog dana nisu želeli da testiraju nijedno dete. Gospodinčić je kasnio jedan dan s bolešću Muž i ja ništa.

17. mart, dan predviđenog pregleda kod izabranog ginekologa.

Odlučila sam da pozovem odabrano porodilište i objasnim situaciju kod kuće. Čujem sestrin zamukli glas kako udaljena od slušalice, osoblju porodilišta kaže „sada je stvarno“. Na licu mi liju suze.  Tako pomislim: „Naše mame su rađale bez pratilaca“. Istovremeno: „Kada porođaj bude počeo, prisustvo partnera sigurno će ipak biti dozvoljeno“. Tog utorka sam se sama odvezla na pregled. Naravno, s obaveznom maskom. Na svakom koraku sam ponavljala kakva je situacija kod kuće (pored toga, deci je temperatura spala još istog dana kada su je dobili), a protokol je protokol. Opreznost nikada nije naodmet. Sama činjenica da su i zdravstveni radnici svakog sata dobijali nove informacije bila je frustrirajuća. I onda se majka trudnica opusti i ne misli na brige. Ha! Svakog dana sam išla u šetnje koju su mi u poslednjem trimestru zbog rizika od preranog porođaja zabranjene. Nosila sam našu gospođicu koja me je začuđeno gledala, kao „mama, imaš još uvek bebu u stomaku“. Sve da bih doprinela tome da porođaj počne. Ništa. Psiha je bila jača od tela. Nadala sam se sve dok nisu rekli „partner ne sme da bude prisutan na porođaju“. I kada su odlučili, zadihala sam se i bilo mi je lakše da prihvatim gorku istinu nego da se pitam. 

Petak, 20. mart. Kontrakcije, neredovne. 

Moja mama je u pripravnosti da dođe noću da pripazi decu ako me treba voditi u porodilište. Rano sam otišla u krevet i usred noći sam se probudila. Znaci da je porođaj počeo, kontrakcije, tako, na svakih toliko, više puta odlazak u toalet. Ali to je to. Netipičan tok porođaja za trećerotku. Kao da se dete pod mojim srcem opire dolasku u taj mali haos. A šta kada se porođaj ne može odlagati na neodređeno vreme. Samo je pitanje vremena!

Subota, 21. mart. U 9.00 časova CTG u porodilištu. 

Nešto se događa, a sve skupa, ništa. Zbog nedelju dana prekoračenog roka u kombinaciji s trudničkim dijabetesom, ovog puta su me zadržali. Znala sam da ako dalje ne bi išlo nekim očekivanim ritmom, čeka me veštačka indukcija. Plašila sam je se. U 14.00 na drugi CTG. Kontrakcije su malo češće, ali ništa posebno, daleko od onog trenutka kada kod kuće kažeš „sada je trenutak da krenemo“ Babica mi kaže; „idemo u sobu za porođaj broj dva“. Ništa mi nije bilo jasno. Šta? Zašto? Na osnovu čega?

Prepustila sam se. Išla sam koliko sam mogla. Priuštila sam sebi topao tuš, pozvala svoje najdraže kod kuće. Nasmejala se pesmi „Danas je moj rođendan“ „Da li će danas biti tvoj rođendan“, pitala sam se. 

Od trenutka kada nisam znala na osnovu čega su me poslali u sobu za porođaj do trenutka kada sam malo pre promene smene uz sebe privila svoju malu gospođicu, prošlo je manje od četiri sata. Video-poziv kući. Tati, starijem bratu i sestrici koji su se upravo spremali za svet vila i vilenjaka. Osmeh za kojim su sledile suze. Suze sreće. Suze ponosa. Da sam mogla, da su mogli i oni. Biti tamo daleko i samo razmišljati kako je sada njihova mama, žena. 

Odjednom nas nije bilo četvoro. Nije bilo: ti ćeš jedno, ja ću drugo. U naš život, u ta čudna vremena opšte pometnje, kupovine zaliha namirnica, nošenja maski, zaustavljanja javnoga života, ušla je naša mala devojčica. Tako bespomoćna, a sigurno ne nemoćna. Bila je moćna i moćna je i danas. Četiri meseca kasnije. Kada nam se nasmeje, kada se istegne ka nama. Kada se obraduje prisustvu brata i sestrice. Kada jasno zna da je vreme za spavanje. Kada strpljivo čeka da zadovoljim potrebe starijih dvoje. Ponekad i svoje. Pre njenih. Ona koja nam ulepšava život i u tako nesigurnim vremenima kao što su meseci protekli za nama. Ono što se stvarno računa jeste da smo zajedno. Da razgovaramo, mazimo se, igramo se, gnjavimo se, zadirkujemo se, čekamo, volimo se i govorimo to jedni drugima!

Lucija je mama dve devojčice i sinčića i Filipova žena. Svakog meseca će s vama deliti zapis o raznovrsnom porodičnom životu. Pisaće zapise koji su povezani s materinstvom, iako je svesna toga da je važno da je ostvarena najpre kao žena, a tek zatim kao žena i mama. Veliki deo njenog života čine i muzika i aktivno provođenje vremena u prirodi, kao i dobra kafa u kvalitetnom društvu.

Foto: Tea Leban